Podeli ovo! 
Totalna harmonijska distorzija
Svaki periodičan signal sa nekom frekvencijom ponavljanja (osnovna frekvencija) se može predstavljati kao zbir „sinusoida“ različitih amplituda na frekvencijama koji su celobrojni umnošci osnovne frekvencije. Sigurno se pitate zašto sve ovo pričamo i kakve to veze ima sa kvalitetom zvučnog signala. Zamislite da smo podesili zvučnu kartu tako da nam njen izlaz daje idealan sinusoidni signal određene frekvencije (npr. 1 KHz), i tada ćemo imati samo taj signal na toj osnovnoj frekvenciji tj. ostali signali na drugim frekvencijama neće postojati tj. njihova amplituda će biti nula. Zbog nesavršenosti celog sistema signal neće biti idealno sinusoidan i samim tim javiće se odbirci na celobrojnim množiocima celobrojnih frekvencija (2 KHz, 3 KHz,…) koje naravno ne želimo. Upravo je THD faktor koji meri uticaj ostalih harmonika u odnosu na onaj na osnovnoj frekvenciji i on se izračunava pomoću formule:
Gde P predstavljaju snage signala na određenim harmonicima tj. P1 je snaga signala na osnovnom harmoniku i to je ono što očekujemo da dobijemo, dok su ostali P-ovi negativna posledica nesavršenosti sistema. Kao što se jasno vidi iz formule cilj nam je da zbir snaga na harmonicima različitim od osnovnog bude što manja što dalje znači da nam je cilj da THD faktor bude što bliži nuli. Nula je naravno idealan i neostvarljiv slučaj u praksi.
U našem testiranju se javlja i faktor THD+šum gde se sabira uticaj THD-a i šuma zajedno. On se dobija tako što se snagama signalima koji se ne nalaze na osnovnoj frekvenciji pridodaje i snaga šuma tako da se dobija sledeća formula:
Pošto se ova vrednost isto izražava u decibelima i pošto sada u ulozi smetnje osim šuma dolazi i THD faktor, samim tim će dobijena vrednost biti svakako manja po apsolutnoj vrednosti u dB nego kod odnosa signal/šum. U realnosti ovaj faktor je od izuzetne važnosti, jer sumira one najvažnije smetnje. I u ovom slučaju meri se odnos (šum+thd)/signal tako da očekujemo negativne vrednosti umesto pozitivnih. Pošto je test signal frekvencije 1KHz tada se očekuje peak na skoro 0dB na toj frekvenciji(peak na 0dB bi bio idealan slučaj, jer tada ne bi postojala harmonijska distorzija).
16bit 44100Hz:
 |  | |
| ASUS Xonar DS | ASUS Phoebus |
24bit 44100Hz:
 |  | |
| ASUS Xonar DS | ASUS Phoebus |
24bit 192000Hz:
 |  | |
| ASUS Xonar DS | ASUS Phoebus |
Rezultati:
| ASUS Xonar DS | ASUS Phobeus | |
| 16bit 44100Hz | -87,0 dB | -86,7 dB |
| 24bit 44100Hz | -98,1 dB | -101,3 dB |
| 24bit 192000Hz | -85,6 dB | – 103,9 dB |
U 16-bitnom režimu se ASUS Xonar DS pokazao minimalno boljim, dok je u 24 bit-a briljirao Phoebus. Jednostavno razlika od preko 18dB u modu 24bit 192KHz je gotovo nestvarna. Ovo znači da je snaga šuma i neželjenih harmonika preko 63 puta manja nego kod ASUS Xonar DS karte!
Ako se pogledaju grafikoni vidi se da je u 24 bita bilo mnogo peakova na mnogo frekvencija na ASUS Xonar DS karti, dok kod Phoebusa to nije slučaj što postignute rezultate čini još boljim. Možemo reći da je ASUS kod Phoebusa odradio odličan posao što se tiče eleminacije šuma i neželjenih harmonika.
Dodaj komentar