Podeli ovo! 
Osnove
Još u davna vremena začeća televizije utvrđene su norme i standardi o iscrtavanju slike na ekranima. Tako imamo da je za vertikalno osvežavanje slike odabrana brojka od 60 Hz. Moguće da je u vremenu začetka televizije bilo neke povezanosti između frekvencije električne mreže i vertikalnog osvežavanja slike, ali danas to svakako nije slučaj. Uglavnom, kako su prvi računari radili u simbiozi sa televizorima kao izlaznog (output) uređaja, nije čudno da je cela metodologija iscrtavanja slike ukorenjena još u ondašnje vreme. Računarska industrija je skokovito napredovala, ali se ovaj postupak nije menjao.
Kako se slika iscrtava?
Monitori danas imaju obično 60 Hz osvežavanje slike po vertikali, što znači da se slika “osveži” (iznova iscrta) 60 puta u sekundi, i to je karakteristika isključivo monitora. Sa druge strane je grafička karta koja generiše signal (sliku) i šalje na monitor. Monitor najviše može 60 takvih slika da iscrta u sekundi. Dakle, idealno bi bilo kada bi računar slao monitoru po 60 slika svake sekunde, koje bi monitor uredno iscrtavao bez problema. Ukoliko je broj frejmova u sekundi veći od 30, ljudsko oko će takav vozić slika interpretirati kao tečnu animaciju.
Gde je problem?
Problem nastaje kada broj slika koje šalje grafička kartica nije 60 u sekundi. Tada dolazi do desinhronizacije slike koja se iscrtava i signala koji stiže na monitor. Posledica toga je tzv. “cepanje slike” (eng. tearing). U suštini, monitor kreće da iscrtava sliku koja je prispela u određenom ciklusu, i ako mu na početku narednog cikljusa ne stigne novi signal, on će stari samo “refrešovati” (osvežiti). Kada se signal pojavi između dva ciklusa iscrtavanja, monitor će prekinuti sa iscrtavanjem trenutne slike i odmah krenuti da iscrtava novoprispelu sliku, što će dovesti do efekta “cepanja slike”. Srećna okolnost je što su dve susedne slike dosta povezane u pogledu informacija i sadržaju koji nose, pa ovo na našim monitorima ne izgleda kao kardinalna greška epskih proporcija, iako u suštini to jeste. Dalje se gubi na fluidnosti i povezanosti susednih delova slike, a ultimativno se gubi na kvalitetu doživljaja konzumiranja takvog sadržaja na računaru.
Prvi korak u rešavanju tog problema je bilo uvođenje V-Sync tehnologije, odnosno Vertical Syncrhonisation.
Dodaj komentar