Zen mikroarhitektura

Malo istorije

Vratićemo se u 1999. godinu, gde je AMD bio u sličnoj poziciji u odnosu na Intel, kao i danas. K6 u to vreme nikako nije mogao da konkuriše, čak ni pristupačnom Celeronu sa 128K L2 keša (Mendocino), koji je bio jeftinija varijanta PII, a zapravo je radio isto ili bolje zbog bržeg L2 keša u odnosu na tadašnji „cutting edge“ PII (Klamath). Pored svega, odlično se overklokovao, jednom rečju bio je top kupovina i ujedno „so na rani“ tadašnjeg AMD-a.

Situacija iako slična, ipak se donekle razlikuje danas utoliko što AMD u svojoj „fuziji“ ima i ATI, koji može da ponudi veoma solidan integrisani GPU, u sadašnjim mobilnim Carrizo APU-ovima osetno bolji nego što je to u Core i7 u sličnim integrisanim laptop rešenjima, a da ne pričamo o low-end i3, ali kada su u pitanju single thread performanse i disipacija, Core i3 sa Skylake jezgrima i ultra modernom DDR4 memorijom je trenutno veoma solidno low end i mobilno rešenje.

Brzi FX procesori su odavno postali istorija, vremešna Vishera, odnosno FX8350, koji je još kada se pojavio bio nedovoljno brz da bi nosio prestižnu titulu FX procesora, zbog čega je već duže vremena AMD limitiran na kakvu-takvu prodaju procesora u „entry level“ segmentu, kako za desktop, tako i za prenosne računare.

Zbog opasnosti da AMD bude potpuno potisnut sa tržišta i da mu se dogodi situacija slična nesrećnom Cyrix-u, moralo je da se ulaže u istraživanje i razvoj i 1999. , ali isto tako i 2016.

Sada već davne 1999. smo na tržištu imali prvi AMD K7 procesor, popularni Athlon, koji je bio osnova za procesore koji su se proizvodili i prodavali sve do negde 2011-2012.

K7 je bio osnova za dalja unapređenja, mikroarhitekturalno, K8, odnosno Athlon 64 je „ispolirana“ varijanta Athlona, sa 64-bitnim registrima i 64-bitnim setom instrukcija, integrisanim memorijskim kontrolerom, koji je AMD uveo u x86 svet i koji je danas standard i na Intel procesorima.

Naravno, uvođenje novih instrukcija predstavlja konvenciju, pa je potpisnik te konvencije i sam Intel. Kasnije je Athlon 64 nasledio Phenom, odnosno K10, pa zatim Phenom II. U doba Athlona, AMD se poprilično dobro držao sa Intelom, a za malu svotu novca mogli ste da kupite Duron, koji po performansama nije zaostajao za preskupim PIII. Kasnije kada je Intel uveo Netburst arhitekturu, odnosno Pentium 4, prelazak na Athlon 64 je predstavljao skok u odnosu na Intelove procesore i to je trajalo sve do pojave prvih Core 2 procesora, koji su mikroarhitekturalnim unapređenjima nadmašili postojeće Athlone 64. Odgovor na to je bio AMD K10, koji je u svojoj prvoj generaciji „bolovao“ od TLB bug-a, dok je druga generacija ove mikroarhitekture – Phenom II predstavljao solidan pandan Core 2 Quad procesorima, ali ne kao u vreme Athlona 64 i Pentiuma 4.

Osim toga, problem AMD-a je se ogledao i u tome da je valjan proizvod obično stizao kasno, te je to bio slučaj i sa Phenomom II, jer u to vreme je već tržištem harao i7 sa Nehalem jezgrom, a kasnije i Sandy Bridge koji je bio van svake konkurencije po pitanju performansi. AMD više nije imao perjanicu sa kojom je mogao da isprati konkurenciju u high-end segmentu, te je pokušao da ponudi više jezgara za manje para. K10, koji je bio mikroarhitektura sa solidnom osnovom, kasnije je zamenjen Bulldozer-om, koji se smatra za jedan od najvećih promašaja u AMD-ovoj istoriji, čije je lansiranje pratila neverovatna doza hajpa.